Овчарско-кабларска клисура се налази у централном делу Србије, у оквиру Западног Поморавља, а раздваја високу Шумадију, на северу, од Драгачева и Старовлашко-рашке висије на југу. Спада у она подручја Србије која својим природним вредностима и споменичким лепотама привлаче пажњу већ вековима. Основно природно обележје клисуре чине упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Главну масу ових планинских узвишења изграђују кречњаци из периода триајса. Мало која клисура у Србији је украшена тако израженим укљештеним меандрима или термалним изворима као ова. Главну морфолошку особеност клисуре представљају изванредно изражене окуке речног тока Мораве и доњег, најнижег дела долине, које је наш чувени научник Јован Цвијић назвао накалемљеним мендрима, односно укљештеним меандрима.Уредбa о проглашењу Предела изузетних одлика „Овчарско-кабларска клисураˮ објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 77/2021 од 30.7.2021. године, а ступила је на снагу 7.8.2021. Предео изузетних одлика „Овчарско-кабларска клисураˮ налази се на територији града Чачка и општине Лучани. Површина Предела изузетних одлика „Овчарско-кабларска клисураˮ је 4.910,8 hа, од чега је у државној својини 1.407,61 hа (28,66%), у приватној својини 2.826,29 hа (57,55%), у јавној својини 82,44 hа (1,7%) и у црквеној својини 593,47 hа (12,09%). На подручју Предела изузетних одлика „Овчарско-кабларска клисураˮ утврђују се режими заштите I, II и III степена.
Овчарско-кабларска клисура спада у ред оних подручја у Србији која су позната широј јавности по својим природним лепотама и споменичким вредностима, која привлаче пажњу већ вековима. Основно природно обележје клисуре чини рељеф, а пре свега упечативљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Мало која клисура у Србији је украшена тако укљештеним меандрима или термалним изворима као ова. Огрнута у лепе и тајанствене шуме, са незаборавним пејзажима, још је лепша кад њено небо запара орао или кликтај сивог сокола.
Највећу површину чине шуме и шумска земљишта. Са својом разноврсном вегетацијом представља прави „музеј у природи“, у коме су присутне вишеструке комбинације заједничког живота биолошки различитих врста дрвећа. Наизраженији појас шума у клисури је храстов појас, унутар ког су очуване термофилне шумске заједнице. То су површине под шумом храстова сладуна и цера (Quercetum cerris-carpinetosum orientalis). На кречњацима у истом појасу као основни тип се јављашума цера и граба (Quercetum cerris-carpinetosum orientalis). На гребенима и међудолинским косама срећемо китњакову шуму типа: Qуерцетум петраеа, а у увалама и на стрмим осојним странама брдску букову шуму (Fagetum submontanum). На већим надморским висинама, изнад 800 м, брдска букова шума прелази у планинску (Fagetum moesiacae montanum). Као и у већини клисура Србије и овде је карактеристична појава инверзије вегетације: у нижим деловима налазе се мезофилније а у највишим, термофилнији типови шума. Изузетна пример ове појаве је и добро очувана реликтна заједница јавора, граба и букве (Aceri-Ostryo-Fagetum). Повећана влага ваздуха и укупна заклоњеност у кречњачким увалама, кроз које протичу бројни потоци, су омогућили бујан развитак вегетације са мноштвом дрвенастих врста.
Једна од главних одлика клисура, па и ове, је да су оне рефугијуми ретке и реликтне флоре и вегетације. У групу реликтних заједница изузетно важно место заузимају остаци шуме црног бора, који се налазе на окомитим кречњачким стенама Овчара на око 900 м.н.в. Бежећи од конкуренције других врста, црни бор је на кречњачкој литици очувао своје природно станиште. Унутар клисуре, одмах испод стрмих кречњачких литица и гребена планине Каблар, очувала се још једна реликтна биљна заједница са специфичном фитоклимом и земљиштем под називом Русци ацулеати-Qуерцетум миџтум, где се у приземном спрату јавља кострика (Ruscus aculeatus).
Најважније за ову клисуру, било да се ради о изданачким шумама, или о шибљачким формацијама, у храстовом или прелазном храстово-буковом појасу је присуство реликтних врста из периода терцијара као што су: црни граб (Ostrya carpinifolia), цер (Quercus cerris), храст китњак (Quercus petraeae), црни јасен (Fradžinus ornus), клен (Acer campestre), ситнилисна липа (Tilia parvifolia), руј (Cotinus coggygria), дрен (Цорнус мас), калина (Ligustrum vulgare), павит (Clematis vitalba), курика (Evonymus verrucosa) и друге, тако да у националном оквиру има великог значаја као рефугијално станиште ретких и реликтних биљних врста и доприноси очувању и повећању генетског, специјског и екосистемског диверзитета.
Овчарско-кабларска клисура представља једно од ретких места у Србији где се може срести велики број врста дивљих орхидеја. До сада је познато 19 врста које красе флору клисуре. Неке од најпознатијих врста су каћунак (Orchis morio) , каћун (Orchis simia), мачково уво (Ophris cornuta), пчелица (Orchis apifera) и друге.
Птице су најзначајнија животињска група подручја Овчарско-кабларске клисуре. Богатство птичијег света условљено је низом еколошких услова, од којих је један од најважнијих релативно добра очуваност разноврсних станишта. По свом значају посебно се истичу разноврсна шумска станишта, стене и литице. Такође, од великог значаја су водена станишта, нарочито током миграције и периода зимовања за бројне врсте птица.
ОКК је на основу богатства фауне птица препозната као међународно значајно подручје за птице, тј. ИБА (Important Bird Area) подручје. Пружа уточиште ретким и угроженим врстама птица, тј. врста које имају неповољан статус заштите у Европи а којима се главница популације налази изван Европе. Самим тим, део је еколошке мреже Републике Србије и увршћена у програм Натура 2000, која чини окосницу Европске Уније ка очувању природе и биолошке разноврсности.
Површина ИБА обухвата 6, 174 ха заштићеног подручја. У Овчарско-кабларској клисури до сада је забележено присуство 160 врста птица. Укупан број познатих гнездарица је 101, док савремена фауна птица Овчарско-кабларске клисуре броји 98 врста. Са аспекта заштите, најзначајније врсте птица гнездарица Овчарско-кабларске клисуре су: прдавац (Credž credž), сива жуна (Picus viridis), црна жуна (Dryocopus martius), зелена жуна (Picus viridis), сиви соко (Falco peregrinus), осичар (Pernis apivorus), буљина (Bubo bubo). Посебном пажњом плени сиви соко, најбржи ловац међу птицама грабљивицама, чији је последњи пар на територији Чачка је опстао управо овде. Некада знатно бројнији, сиви соко је последњих 10 година све више прогањан од стране човека, што је довело рапидног опадања његове бројности широм Србије. Тако се популација у Чачку од 4 пара свела на свега један пар, који и даље опстаје у Овчарско-Кабларској клисури. Главни плен сивог сокола су голубови, које лови искључиво у лету, окомито се обрушавајући са великих висина. То га чини посебно омраженим од стране голубара, чије прогањање представља највећи фактор угрожености за ову врсту. Током јесењег периода, када је миграција птица у пуном јеку, као и зимског периода, у Овчарско-кабларској клисури се могу посматрати бројне несвакидашње врсте птица које нису део локалне фауне птица. Црна рода (Ciconia nogra), белорепан (Haliaeetus albicilla), велики лабуд (Cygnus cygnus).
На подручју Овчарско-кабларске клисуре живи око 40 врста сисара. Све врсте имају велики еколошки, биогенетски, фаунистички, научни, ловни и други значај. Са аспекта заштите посебно су значајне врсте од међународног и националног значаја. Најзначајнији представник ове животињске групе, са аспекта међународне и националне заштите, је свакако видра (Lutra lutra), која је угрожена врста широм Европе. Највећи угрожавајући фактор по ову врсту представља нарушавање и нестанак одговарајућег станишта, па се као најбоља мера заштите предлаже образовање посебних подручја за заштиту. Спровођењем одговарајућих мера заштите у Овчарско-кабларској клисури створени су услови за опстанак видре на овом подручју. Такође у групу врста, којима је неопходна заштита њихових станишта, спада и велики (Rhinolophus ferrumequinum) и мали (Rhinolophus hipposideros) потковичар, дугоухи вечерњак (Myotis bechsteinii) и велики мишоухи вечерњак (Myotis myotis).
Дивља мачка (Felidž silvestris) је једна од најређих и најугроженијих врста сисара и једина врста из породице мачака која насељава ово подручје. Ова, некада бројна и широко распрострањена врста, је услед неконтролисаног изловљавања изчезла из фауне многих крајева Србије. Захваљујући потпуне забране лова у заштићеном подручју, ова тајновита животиња и даље краси фауну Овчарско-кабларске клисуре.
Фауну гмизаваца краси 4 врсте гуштера и 5 врста змија и 2 врсте корњача. Једина отровница овог подручја је поскок (Vipera ammodytes), који је иначе и најотровнија врста змија у Европи. Поскок је нарочито бројан на осунчаним каменитим падинама и сипарима Каблара, док је са овчарске стране клисуре малобројан. Најзначајније врсте у фауни гмизаваца са аспекта заштите су шумска корњача (Testudo hermanni) и барска корњача (Emys orbicularis). Обе врсте су значајно угрожене широм Европе и захтевају посебну заштиту станишта одређивањем и одрживим управљањем посебних подручја под заштитом (Special Areas of Conservation). Једна од интересантнијих врста гуштера овог подручја је кратконоги гуштер (Ablepharus kitaibelii). Ова скровита врста гуштера има веома редуковане екстремитете које скоро и не користи, тако да се креће змијоликим покретима тела. Активан је у сумрак и главна храна су му исекти и ситни пужеви.
Водоземци су најмалобројнија група кичмењака у фауни Овчарско-кабларске клисуре. До сада је регистровано 9 врста, од којих су најзачајније са европског и националног аспекта заштите алпски мрмољак (Ichtyosaura alpestris) и жутотрби мукач (Bombina bombina). Обе врсте имају сличне станишне захтеве. Живе у шумским екосистемима и користе привремене баре и водене базене за размножавање.
Западна Морава, са својим препознатљивим меандрима и комплексом језера представља најважнију хидролошку компоненту подручја. Овчарско-кабларска клисура обухвата 14 км речног тока Западне Мораве. Преграђивањем тока Западне Мораве са две бетонске бране настала су акумулациона језера Међувршје и језеро Овчар. У водама заштићеног подручја евидентирано је 34 врсте риба из 9 породица. Од укупног броја регистрованих врста, њих 28 спада у изворну фауну риба овог подручја, док је 6 врста интродуковано (sivi tolstolobik, babuška, amur, amurski čebačok, sunčica, američki somić). Ова језера су од вајкада позната као атрактивна места за риболов и богата су пре свега шаранским врстама риба. Најзаступљени шаранске рибе су: шаран, бабушка, деверика, скобаљ и друге. Поточна пастрмка присутна је у заштићеном подручју једино у Бањском потоку. Овај водоток, дужине 5 км, је у 2012. години порибљен са млађи пастрмке и уведен је посебан мониторинг како би се осигурао опстанак ове врсте на подручју Овчарско-кабларске клисуре. Врсте чије су популације раније биле бројне и широко распрострањене у водама клисуре, а данас су присутне само у траговима или су у потпуности ишчезле су: лињак (Тинца тинца), црвенперка (Scardinius erythrophthalmus), велики вретенар (Zingelzingel) и манић (Lota lota). Крајем двадесетог века, интензивним риболовом, неадекватним порибљавањем и променом услова животне средине значајно су поремећени еколошки односи у водама Овчарско-кабларске клисуре, што је и довело до опадања бројности и нестанка ових риба. Лињак и велики вретенар су угрожене и строго заштићене врсте у Србији, за које су потребни посебни програми заштите ради осигуравања њиховог опстанака.
Фауну Овчарско-кабларске клисуре краси преко 70 врста дневних лептира, груписаних у оквиру пет породица, односно 50 родова, што представља преко 35% свих врста дневних лептира забележиних у Србији. Велики број врста који настањује ово подручје има неки од статуса угрожених таксона код нас, док су одређене врсте наведене као угрожене на нивоу целе Европе.